IMAŠ LJUBAVNU PRIČU KOJU BI PODELIO?
Pošalji nam priču i nadimak pod kojim želiš da je objavimo na sanduce@beznemoz.rs – jedva čekamo da je čitamo 😁
Nove ljubilice svaki mesec
❤️💘💝💞❤️🩹
MOJA ZIMSKA BAJKA
(by "Baba Mrazica")
Nisam ni shvatila da je pao prvi sneg dok nisam izašla iz škole. Sve je bilo belo, mekano, kao da je neko prekrio svet šećerom. Udisala sam hladan vazduh i čekala autobus, gurajući ruke dublje u džepove jakne. A onda je došao on – Miloš. Naravno da je došao. On se uvek pojavi kad najmanje očekujem, kao neka mala lična slučajnost koja zna tačno kad mi treba.
-Ej – rekao je, podižući kapuljaču dok mu se sneg topio na trepavicama. -Danas je baš… filmski.
-Filmski? – ponovila sam, smejući se. -Fali nam još samo romantična muzika.
-Samo to? – naslonio se na ogradu pored mene.- Mislim da bih to mogao da nam sredim.
Gledala sam kako mu se osmeh širi. Znao je da sam već danima raspoložena praznično – lampice, kolačići, christmas playlist, sve to. A možda je znao i da mi se sviđa. Bar malo. Možda.
-Hoćeš da prošetamo umesto da čekaš bus? – pitao je. -Ovaj sneg vrišti za avanturom.
-Ajde – rekla sam, pre nego što sam stigla da se predomislim.
Hodali smo pored reke, ostavljajući tragove u netaknutom snegu. Pričali smo o glupostima – kako njegova mama pravi najgore medenjake na planeti, kako ja nikad ne mogu da upakujem poklon bez da izgleda kao da ga je žvakao pas. Bilo je lako i toplo, uprkos hladnoći.
Kad smo stigli do mosta, Miloš je zastao.
-Znaš – rekao je nekako tiše -uvek sam hteo da te izvedem negde za praznike ali sam mislio da će zvučati čudno.
-Zašto čudno? – pitala sam, iako sam već osećala kako mi se obrazi greju više nego što bi trebalo.
-Pa… zato što mi se sviđaš. – pogledao me je pravo u oči. -Onako… više nego što bi drugarica trebalo.
Srce mi je zakucalo u ušima. Sneg je padao sve brže, hvatao mu se u kosi, na ramenima. Delovao je kao iz neke moje serije koju kišom bindžujem kada treba da učim.
-Dobro – rekla sam -onda je super što se i ti meni sviđaš.
Nasmejao se širokim, iskrenim osmehom. I onda se polako približio i poljubio me. Toplina usana u sred hladnog vazduha. Najlepši paradoks zime. Kad smo se odvojili, počeli smo da se smejemo onako glupavo, bez razloga.
-Znači… filmski? – šapnuo je.
-Ovo je bolјe – odgovorila sam. –Ovo je moj film.
Posle poljupca, neko vreme smo samo stajali pod mostom kao da smo slučajno upali u nečiju zimsku razglednicu. I dalje sam osećala ukus voćnih karamela koje je žvakao pre toga. Nisam to rekla, naravno – neka misterija mora da ostane.
–Jel’ ti hladno? – pitao je, iako je već znao odgovor.
–Malo – priznala sam, pa se nasmejala. -Al’ nisam sigurna da je to zbog zime.
–Zbog mene? – podigao je obrve i čekao da to kažem.
–Ne umišljaj – rekla sam, lagano ga gurnuvši u rame, ali naravno da se nasmejao kao da sam mu upravo priznala ljubav.
Krenuli smo lagano dalje, sa sporim, ujednačenim koracima, kao da ćemo, ako požurimo, probuditi stvarnost iz sna. Sneg je škripao pod čizmama i mirisao je vazduh kao da se sprema neki tihi praznični vatromet.
–Hoćeš možda kod mene na toplu čokoladu? Ako nemaš neki domaći. Mama pravi onu sa cimetom… Iako, ne garantujem da će biti ukusnija od njenih medenjaka.
–Čokolada zvuči super – pogledala sam ga “hrabro”. -A i medenjake ću probati. Ako preživim, preživim.
-Žrtvovaćeš se za nauku – klimnuo je ozbiljno. -Cenim to.
Put do njegove kuće bio je osvetljen lampicama iz izloga, kao da je ceo grad rešio da glumi u našoj priči. Prolazili smo pored klizališta gde je svaka druga osoba padala, ali srećno, smejući se, kao da je sve to deo provoda.
–Hoćeš da klizamo? – upitao je Miloš iz vedra neba.
–Sad? – podilgla sam desnu ruku. -Bez rukavica? Bez ikakvog dostojanstva ako padnem?
–Ja ću te držati – rekao je, pa dodao, sa onim njegovim poluosmehom –Mislim… ako želiš.
–Možda posle Nove godine – odgovorila sam. -Kad mi ego još malo ojača.
Smejali smo se sve dok nismo stigli do njegovog dvorišta, koje je bilo ukrašeno lampicama što su treperile u ritmu neke nevidljive pesme. Pahulje su svetlucale na svetlosti i sve je izgledalo kao scena koju bi naslikao jedino onaj ko veruje u bajkovite ljubavne priče (bez ironije).
Kad smo ušli, toplota me je obavila kao mekani džemper. U kuhinji je mirisalo na vanilu i cimet. Miloš je stavio vodu da provri, dok sam ja stajala pored pulta i gledala ga kako se muči da otvori kesu kakaa kao da je najveći problem na svetu.
–Ti se to meni smeješ? – pitao je.
–Nikad! – rekla sam, ali ton me je odmah odao.
Kad je natočio čokoladu u dve šolje i dodao domaćeg šlaga – previše, seo je pored mene za sto i pogledao me onako kako nikad ranije nije.
–Dakle… šta ćemo sad? – pitao je tiho.
Mogla sam da čujem tiktakanje sata na zidu. Mogla sam da čujem kako sneg udara o prozor. Mogla sam da čujem svoje disanje, brzo, prebrzo.
–Ne znam – rekla sam iskreno. –Mislim da mi se sviđa ovde.
–Ovde? – pokazao je na kuhinju. -Sa medenjacima smrti?
–S tobom – odgovorila sam pre nego što sam stigla da se uplašim.
Njegov izraz lica se promenio i postao mekši, kao sneg što se topi čim padne na kožu.
–Dobro. Onda ostajemo ovde. Možemo polako. Nema žurbe.
Naslonila sam glavu na njegovo rame, a on je, vrlo pažljivo, kao da je to nešto posebno, spustio dlan na moju ruku. Sa televizora iz druge sobe čula se neka božićna pesma, ona stara, izlizana, koju svi pevaju a niko ne zna stihove kako treba.
Gledali smo u prozor, u pahulje koje su padale, i u tom trenutku, u toploj kuhinji uz šolje sa previše šlaga i lomljive medenjake, shvatila sam da neki decembri stvarno imaju magiju. Ne onu sa filmova. Nego onu pravu.
Kasnije te večeri, iako je izgledalo kao da je prošlo samo nekoliko minuta, Miloš je pogledao na sat i podigao obrve.
–Uh… treba da te vratim kući pre nego što tvoja mama pomisli da sam te kidnapovao.
–To bi bilo prilično neuspešno kidnapovanje – rekla sam i odgurnula šolju sa ostacima šlaga. -Nahranio si me, ugrejao toplom čokoladom...
–I plus, puštam te da pobegneš posle deset – dodao je ozbiljnim tonom. -Katastrofa sam od zlikovca.
Krenuli smo ka vratima, a ja sam se još jednom osvrnula i pogledala kuhinju koja mi je odjednom delovala kao mesto na kojem ću često biti. Dok je uzimao jakne kroz prozor smo videli da je napadalo još snega – onog mekog, koji pada tiho i stvara osećaj kao da planeta govori “polako”. Kad smo izašli, hladan vazduh me je udario u obraze, ali pre nego što sam se požalila, Miloš je tiho rekao:
–Daj ruku.
Izgovorio je to najnormalnijim tonom na svetu, ali moje srce se odazvalo kao da je to poziv na scenu. Pružila sam mu dlan, on ga je uhvatio, a prsti su nam se prepleli kao da su potpisali neki zimski ugovor. Hodali smo prema mojoj zgradi, a ni jedno ni drugo nismo pričali mnogo. Bila je to ona retka tišina koja se ne boji da postoji. I onda, čim smo skrenuli u moju ulicu, videli smo nju. Mila.
Stajala je ispred mog ulaza umotana u šal, sa onim svojim velikim, sumnjičavim očima. Moja najbolja drugarica. I definitivno osoba koju nisam očekivala da vidim u 22:15h po snegu.
–E, super, živa si– rekla je prekrštenih ruku. -Mogu li da dobijem jedno objašnjenje?
–Mislim da ću ja sada da… idem. – šapnuo mi je Miloš i pustio mi ruku.
–Ne – rekla sam brzo i uhvatila ga za rukav. -Samo… čekaj.
Ali već je pravio dva koraka unazad.
–Vidimo se sutra – šapnuo je i poljubio me u obraz. Dovoljno da mi zaledi i otopi srce u isto vreme. Onda je otišao.
Mila je zurila u mene. Bukvalno me je probadala pogledom.
–Mila – počela sam -nije ono što misliš.
–A šta ja mislim? Da si krenula kući, poslala mi poruku “Eto me za 10 minuta” i onda se pojavila 3 sata kasnije držeći se za ruku sa Milošem iz I/5, koji ti se “uopšte ne sviđa”, jel’?
Progutala sam.
–Dobro… možda se desilo malo više od toga.
–Mali poljubac? – pitala je, podignutih obrva.
–Pa… da – priznala sam i zacrvenela se do zaleđenih nožnih prstiju.
Mila je spustila ruke, uzdahnula i rekla –Okej. Dobro. Okej. Ja… nisam ljuta.
–Stvarno? – pitala sam iznenađena.
–Pa daj, bre. Ti i Miloš? To je kao… očekivano. Samo sam se brinula. Nisam mogla da verujem da ćeš se izgubiti u snegu zbog nekog lika. Osim ako je baš… vredan.
Moj osmeh je sve rekao. Mila me je uhvatila pod ruku.
-Ajde unutra, ledena si. I pričaj sve – od početka do kraja.
Te noći, sedele smo na mom krevetu sa čajem od divlje trešnje i prepričavala sam joj svaki detalj – sneg na mostu, njegov pogled, prvi poljubac, toplu čokoladu, sve. A Mila je slušala, klimala, smejala se, a ponekad i samo sumnjičavo mrdala glavom.
–Kao iz filma – rekla je kad sam završila.
–Znam – odgovorila sam. –Plaši me koliko mi se sviđa.
–Ne boj se toga- pogledala me je preozbiljno. -Samo se plaši ako prestaneš da budeš svoja. A njega? Njega se ne boj. On izgleda kao neko ko će te držati za ruku i kad padneš na klizaljkama.
Nasmejala sam se. Osećala sam da je u pravu. Ugasila sam svetlo kasno, već je bila ponoć. Mila je otišla kući, a ja sam ostala da gledam u plafon, osećajući onu toplu, malu eksploziju ispod rebara svaki put kad bih se setila njegovog osmeha.
A onda mi je telefon zazvonio. Poruka. Miloš.
–Da li bi bilo preterano ako kažem da mi je ovo bio najbolji dan ove zime?
Srce: bup-bup-bup.
–Nije preterano. I meni je.
Telefon je ćutao nekoliko sekundi, pa se pojavila još jedna poruka:
-Super je onda što je skoro počela. Hoćeš sutra posle škole da pravimo sneška? Ili barem da pokušamo, pa da se posle smejemo koliko užasno ispadne?
Nasmejala sam se u mraku, onako glupo i široko.
–Važi. Vidimo se sutra.
Ostavila sam telefon na jastuku pored sebe. Sneg je i dalje padao napolju. A ja? Ja sam znala da će sutra biti još jedan dobar dan. Možda čak i bolji.
ZOMBI PLES
(by "Mala veštica")
Bila je Noć veštica i dobila sam poziv od Lane, drugarice iz kraja, da dođem na žurku u staru kuću koju je njena porodica nedavno renovirala, ali je i dalje imala onaj mistični šmek iz prošlog veka — sa ogromnim drvenim vratima, dugim hodnicima i podrumom za koji niko nije znao šta krije.
Iskreno, prvo nisam planirala da idem, jer nisam baš volela velike gužve, ali Lana je bila uporna, a meni je baš trebalo da pobegnem od svakodnevnice makar na nekoliko sati. Obukla sam crnu haljinu, stavila malo krvavih fleka od šminke na lice i visoki crni šešir na glavu, da izgledam kao prava mala veštica! Ne previše kliše, ali opet dovoljno da se uklopim na žurci.
Kad sam stigla, kuća je bila prepuna ljudi – svi maskirani, neki glasni, neki povučeni, neki u paru, a neki sami. Muzika je tutnjala, svetla su treperila, a miris bundeva i sveća ispunjavao je prostoriju. Sela sam u ćošak sa čašom soka, i dok sam posmatrala ljude, osetila sam kako mi je već malo dosadno. Tada sam ga ugledala. Stajao je kraj zida, sa maskom zombija, i izgledao je kao da je upravo izašao iz horor filma. Bio je sam. I video je da ga gledam. U trenutku pauze u muzici, prišao mi je i rekao:
-Hej, jel’ ti dosadno kao i meni?
Nasmejala sam se i odgovorila:
-Pa, pomalo. Baš sam razmišljala o tome.
Predstavio se kao Aca. Počeli smo da razgovaramo – o horor filmovima, o duhovima, o tome koliko nas oboje plaši ideja da ostanemo sami u mračnoj kući. Njegov humor je bio lagan i pitak, ali sa primesama nečeg dubljeg, što me je odmah privuklo. Kako je veče odmicalo, smejali smo se i razgovarali kao da se znamo godinama, a ne samo nekoliko minuta. Osećala sam se opušteno i bezbedno, iako je kuća bila prepuna buke i senki. Muzika je odjednom promenila ritam i postala nešto brža i glasnija. Lara je najavila “ples zombija” – igru gde svi moraju da prave pokrete kao zombiji, ali sa što više smešnih grimasa i nespretnih koraka. Aca je odmah skočio i počeo da maše rukama i nogama i pravi glupave zvuke, a ja sam se smejala toliko da sam skoro ispustila svoju čašu. Njegov pokret “raspadajuće noge” bio je toliko urnebesan da je celo društvo eksplodiralo od smeha a ja mislim da sam se tog momenta zaljubila!
Nešto kasnije odlučili smo sa još par ljudi da budemo hrabri i odemo u istraživanje starog podruma. Istog momenta kad smo sišli niz stepenice počeli su da se čuju neki čudni, nedefinisani zvuci koji su dopirali iz najdubljeg dela podruma. Svi smo zastali, i pogledali se uz nervozno smeškanje, ali niko nije hteo da krene dalje prvi. Na kraju je naravno Aca rešio da bude hrabar i krenuo napred sa uključenom lampom na fonu. Kad smo stigli do mesta odakle je dopirao zvuk, zatekli smo… mačku koja je sedela između drvenih greda i gledala u nas. Svi smo počeli da se smejemo.
Kako se žurka lagano završavala, Aca se ponudio da me isprati kući. Nije bilo potrebe da razmišljam, prihvatila sam odmah. Dok smo hodali kroz mračni park osvetljen samo mesečinom, pričali smo i smejali se. Na kraju, ispred moje kapije, pogledala sam ga u oči i rekla:
-Nisam očekivala da će mi ova Noć veštica biti ovako zanimljiva.
On se nasmejao i odgovorio:
-Neki trenuci su baš takvi – neočekivani i magični.
Nakon te večeri, Aca i ja smo počeli da se dopisujemo skoro svaki dan. Razmenjivali smo poruke o svemu i svačemu, često šaljući jedno drugom smešne slike i mimove o Noći veštica. Svaki razgovor je za mene bio malo bogatstvo.
Na sledećem susretu, bez maski i šminke, bilo je isto lepo i opušteno kao i na žurci. Počeli smo da izlazimo zajedno – prvo kao prijatelji, ali vrlo brzo je postalo jasno da tu postoji nešto više. I eto, ove godine zajedno spremamo kostime.
SPACE PEN
(by "Cimerka")
Zakačila sam rukav za kvaku na ulazu u školu i povukla pola jakne sa sebe. Naravno. Bio je to tačno onaj dan kad je kosa odlučila da me ne sluša, a rajfešlus od manjeg džepa na rancu mi je pukao iz čista mira. Jutro iz pakla. I još sam kasnila na prvi čas. Uletela sam u učionicu u momentu kad je profesor pisao nešto na tabli. Sve oči su bile uprte u mene. Osim jednih. On je spavao. Bukvalno spavao. Glava na stolu, kapuljača preko očiju, totalno odsutan. Pomislila sam “Ko normalan zaspi na prvom času?” a onda sam sela na mesto pored njega. Poslednje slobodno. Naravno. Nije se probudio ni kad je profesor rekao njegovo ime. Nežno sam ga bocnula olovkom u rame.
-Ej… Nikola?
Otvorio je jedno oko. Pogledao me kao da sam ga upravo probudila iz zimskog sna. Nije rekao ništa. Samo je klimnuo. I opet spustio glavu. Pomislila sam “Ma super, em sam zaglavila sa novim likom u klupi, em je totalni smarač.”
Međutim, idućih nedelja, polako, stvari su se menjale. Počeo je da dolazi budan. Onda je počeo da deli sa mnom bombone ispod klupe. Onda mi je jednog dana, dok je padala neka smešna, sitna kiša, rekao:
-Znaš da sam te sanjao onog dana kad si sela pored mene? Mislio sam da još sanjam kad si me dodirnula.
Smejala sam se ceo dan posle toga. Nikola nije bio kul. Bio je smušen, ponekad sarkastičan, nosio je dve različite čarape i nikad nije znao gde mu je olovka. Ali znao je gde sam ja. I odjednom je jesen imala miris kiše, zvuk koraka u dvoje, i ukus njegovih bombona od jagoda.
Onda mi je jedne srede, posle škole, prvi put poslao poruku.
-Jel’ znaš da si mi ukrala olovku? Srebrna, piše ‘Space pen’ na njoj. Tražio bih ti je nazad al’ mi se i sviđa što je kod tebe, pa sam u dilemi…
Bila sam u busu kad sam pročitala. Prvo sam se nasmejala, onda okrenula glavu ka prozoru da ne bi ljudi gledali kako se topim.
-Moraćeš da je osvojiš nazad. Možda duplim bombonama?
-Deal. I jedno pitanje usput… jel’ tebi okej da ponekad šetam do škole sa tobom? Mislim, ako ne kasnim previše.
-Samo ako ne spavaš dok hodamo.
-Obećavam da ću bar jedno oko držati otvoreno.
U petak je počela da pada ona tiha, dosadna kiša. Ne prava kiša, više kao vazduh koji te poliva. Čekao me je ispred pekare, s kapuljačom preko glave, držeći kesicu sa svežim kroasanima.
-Za slučaj da zakasnimo, pa bar da ne gladujemo – rekao je.
Nisam znala šta da kažem, ali nisam ni morala. Samo sam uzela pola i krenula da hodam uz njega. Na pola puta, negde između bus stanice i škole, malo je usporio i rekao:
-Znaš, možda ne umem da kažem te stvari baš lepo i romantično al’ stvarno mi je dobro kad si tu.
Okrenula sam se prema njemu. Pogledao me ispod sada mokrih šiški koje su mu i inače uvek padale u oči. Rekla sam tiho:
-I meni je dobro kad ti ne spavaš.
Nasmejao se. Malo se nakašljao. Onda je, bez ikakve najave, samo uzeo moju ruku. Nije je stisnuo. Samo držao. Gledali smo se par trenutaka. A onda me je poljubio. I tu smo počeli, ono kao real.
Za sada trajemo. Evo krenuli smo i u novu jesen. I dalje nam je “dobro”. I da, još mu nisam vratila hemijsku.
PRINCEZA I DINOSAURUS
(by "Dinosaurus")
Najčešće je imala dve kike i nosila crvene šnale koje su uvek svetlucale na suncu. Sedela je preko puta mene za malim, plastičnim stolom u vrtiću i stalno je crtala princeze. Ja sam crtao dinosaure. Njoj su moji dinosauri bili strašni, meni su njene princeze bile – pa, ne baš zanimljive. Ipak, svaki dan sam joj dao po jednog mog dinosaurusa iz kolekcije nalepnica, a ona meni po neku sličicu princeze. Valjda da “bude kulturna“. Jednom me je poljubila u obraz jer sam joj ustupio poslednji sok od breskve. Cela grupa se smejala, a ja sam pocrveneo kao paradajz.
I onda, kao što to biva, prekinuli smo kontakt kad smo prešli u različite osnovne škole. Nismo se više viđali. Nekad bih pomislio na nju kad bih naleteo na stari crtež koji mi je poklonila – princeza sa dinosaurusom. Bili smo to “Lena i ja”, kako je sama rekla.
Prošlo je mnogo godina. U srednjoj sam bio prvi razred gimnazije. Novi ljudi, nova pravila. I jednog septembarskog jutra, na hodniku punom šuštanja rančeva i uzbuđenih glasova – vidim je. Nije imala više kike, ali oči su joj bile iste. Tamne i pametne. I dalje je imala crvenu šnalu, ali sada samo jednu, zakačenu sa strane. Zagledala me je, nagnula glavu i nasmejala se.
-Dinosaurusi? – pitala je.
Srce mi je tresnulo kao da je neko bacio kamen u jezero. Samo sam klimnuo.
-Princeze. – rekao sam tiho.
I tako je sve počelo ponovo. Posle tog susreta na hodniku, danima sam razmišljao da li da joj priđem opet. Nismo bili u istom odeljenju, ali smo delili iste hodnike, istu malu pekaru preko puta škole i iste dosadne časove informatike koje smo svi provodili gledajući u sat. Jednog dana, baš ispred pekare, opet smo se sreli.
-Znaš da si mi bio prva simpatija? – rekla je, grickajući kiflu sa sirom.
Zamalo da se udavim u svom soku. Nasmejala se. Bilo je to onako kako se smeju ljudi koji znaju da su rekli nešto važno, a prave se da nije ništa.
-Znam. – rekao sam, iako naravno da nisam znao. Samo sam se nadao da sam joj bar malo ostao u sećanju.
Od tog dana, počeli smo često da sedimo zajedno na klupici u školskom dok ne zvoni za prvi čas. Tih desetak minuta su mi postali omiljeni deo škole. Uglavnom bismo pričali o glupostima. O crtaćima koje smo gledali kada smo bili mali. O tome kako je imala psa koji se zvao Džeki i koji je bežao čim čuje usisivač. O tome kako se ja još uvek bojim visine i nikad nisam išao na veliki ringišpil. O dinosaurima. O princezama. I o tome da nekad kraj neke priče, iako deluje, nije stvarno kraj neke priče. Počeli smo i da se dopisujemo svake večeri. Njeni odgovori su bili kratki, ali uvek su imali nešto što te natera da se nasmeješ. Stavljala je one smešne stikere i nikad nije pisala „ok“, već „okeeej“ ili „okejčić“ (govorila je da joj „ok“ zvuči kao da je ljuta).
Jednog četvrtka, dok smo zajedno išli do stanice, skupio sam hrabrost.
-Lena? – rekao sam, gledajući kako vetar mrsi njenu kosu.
-Hm?
-Hoćeš da… ono… izađemo negde? Mislim, ne kao blejimo zajedno nego… kao pravi dejt.
Ćutala je sekundu duže nego što mi se dopalo. A onda se nasmejala. Onako, onim osmehom iz vrtića. I klimnula.
-Samo ako budeš pričao o dinosaurima.
-Hoću.
Godine su prolazile. Završili smo srednju. Oboje smo upisali isti faks, jer smo shvatili da volimo iste stvari — umetnost, crtanje, čak i stare crtane filmove. I dalje smo se šalili kao deca, crtali jedno drugom po sveskama, i slali poruke sa previše stikera. Na dan diplomiranja, dok se se svi oko nas slikali i slavili ja sam izvadio malu kutijicu iz džepa i rekao:
-Znam da smo još mladi ali, hoćeš li da se zauvek igraš sa mnom? Ti i ja, princeza i dinosaurus?
Nasmejala se. I rekla „DA“. Više puta.
I evo, dok ovo pišem, sedim pored nje. Crta nešto. Moguće opet neku princezu. A meni je srce puno. Ja svoju gledam svaki dan.
PRVI POLJUBAC
(by "Ja")
Okej, moram ovo negde da napišem jer bukvalno ne mogu da verujem. Možda će mi kroz par dana delovati smešno ili glupo, al trenutno sam… ne znam! Sva sam čudna i srećna i u isto vreme me malo blam. 😂 Dakle, danas sam se prvi put u životu poljubila. MISLIM da jesam. Ili možda nije bio baš pravi „filmski“ poljubac, ali jeste bio stvaran. I bio je sa Petrom.
Znači, Petar ide sa mnom u razred. Nije kao neki najpopularniji dečko, ali ga ljudi vole jer je duhovit i nekako uvek nasmejan. Ima tu kosu koja mu stalno upada u oči i često nosi ranac na jedno rame (što ne znam zašto mi je simpatično ali jeste). Uglavnom, u poslednje vreme sve češće pričamo. Nije to ništa posebno – smejemo se na odmoru, nekad mi doda svesku kad zaboravim, šaljemo mimove jedno drugom preko vibera… i tako.
Danas smo ostali posle škole da radimo neku prezentaciju iz biologije. Trebali smo da je spremimo već ranije, ali oboje smo sve odlagali, pa smo se dogovorili da to završimo zajedno. Sedeli smo ispred škole, jer je bio lep dan, i prvo smo stvarno nešto pisali i pričali o biljkama (dosadnooo), ali onda smo samo… krenuli da pričamo o svemu. O školi, o tome ko nas nervira, pa čak i o nekim glupim TikTok nalozima koje oboje pratimo. I smejali smo se, baš iskreno. Onako da ti se oči skroz skupe kad se smeješ.
U nekom trenutku više nije bilo ni reči. Samo tišina. I nije mi bila neprijatna. Bilo je, ne znam… lepo. Sedeli smo blizu, skoro smo se dodirivali ramenima. Srce mi je tuklo, ali nisam htela da se pomerim. A onda je on rekao:
-Znaš, kad sam s tobom, nije mi nikad dosadno.
I pogledao me, ali ne onako kao kad neko samo bleji. Gledao me je baš onako “pravo”. Kao da pokušava nešto da mi kaže očima. A ja sam samo ćutala i klimnula glavom, jer nisam znala šta da odgovorim. Nisam znala ni gde da gledam. U njega? U zemlju? U drvo iza njega?
Onda je rekao tiho, skoro šapućući:
-Mogu li da te poljubim?
I kunem se da sam se sva ukočila. WTH?! Ne zato što nisam htela. Nego jer sam mislila da se ovakve stvari ne dešavaju stvarno. Mislila sam da ću sigurno jednog dana imati dečka i prvi poljubac, ali ne sad. Ne dok nosim stari ranac i imam šnalu koja mi ne stoji kako treba. Ipak, samo sam klimnula. I on se nagnuo. Srce mi je bukvalno tutnjalo u grudima. Bio je to baš blag poljubac. Nije trajao dugo. Nismo znali ni šta radimo. Ali bilo je to-to. I bila sam srećna što je baš s njim.
Kad smo se odvojili, on me je pogledao i nasmejao se. I ja sam počela da se smejem. Onako glupo i iskreno. On je rekao:
-Okej, sad sam malo nervozan, jer ne znam da li sam to dobro uradio.
A ja sam mu rekla:
-Ni ja ne znam kako se to ‘dobro’ radi.
I onda smo se smejali još više. I sve je bilo okej. Nije bilo čudno. Nije bilo neprijatno. Bilo je opušteno.
Sad sedim u sobi, pišem ovo dok se još sećam svakog detalja, i ne znam da li da vrištim ili da skačem po krevetu. 😂Samo znam da se ovo desilo. I da je bilo lepo. I da sam malo krindž trenutno ali baš me briga. I da sam se, možda, ali BAŠ MALO zaljubila. I da ću ovo pamtiti zauvek!
OD "ĆAO" DO BLATNJAVIH PATIKA
(by "Maša")
Ćao. Samo to. Jedna reč koju je govorio svaki put kad bi se sreli u kraju. Ni više, ni manje. Samo tiho, gotovo lenjo: „Ćao.“ I ja bih uzvratila, naravno. Onako usput, kao da mi je svejedno. A nije bilo. Dopadao mi se već dugo. Imao je onu opuštenu energiju koju svi primećuju. Nikad napadan, nikad previše u centru pažnje, ali nekako uvek primećen. Bio je deo ekipe koja stalno visi kod trafike, a ja sam prolazila tuda na putu do busa, svaki dan. I svaki dan – ćao. To je trajalo mesecima. Bukvalno mesecima. Nijedan pokušaj razgovora, ni jedno pitanje. Samo „ćao“ i neki pogled kao da zna nešto što ja ne znam.
A onda me jednog dana dodao na Instagramu. Srce mi je poskočilo. Nisam znala da li da odmah prihvatim ili da čekam da bih ispalo više kežual (prihvatila sam odmah, naravno, nisam izdržala ni pet minuta). I onda tri dana ništa. Ni lajk, ni poruka, ni stori, ništa. I taman kada sam pomislila da sam se samo istripovala da ćemo konačno mrdnuti sa “ćao” – stigne mi poruka.
-Heej, jesi to bila ti danas ispred pekare?
Naravno da sam bila ja. Namerno sam stajala tamo pet minuta duže jer sam ga videla iz daljine. Odgovorila sam:
-Haha, da. A ti si bio onaj što se pravio da me nije video 😅
Od tog trenutka, krenulo je. Poruke svaki dan, uglavnom uveče. Sitnice o danu, pesme koje slušamo, hejtovanje škole, čudni snovi, glupe šale koje niko drugi ne bi razumeo. Iza onog „ćao“ krila se cela osoba koju nisam očekivala. A onda smo konačno prešli iz storija i inboksa u šetnje. Prelazak u stvarni svet bio je… čudan. Lep, ali čudan. Prva šetnja nije bila zvanično zakazana kao “dejt”. Kuckali smo se nešto bzv kada je napisao:
-Aj da prošetamo malo, hladno je ali ono, nema još snega, možda preživiš.
Izazivao me je. Naravno da sam došla. Nismo išli daleko, samo do igrališta pored školskog, gde više niko od naših i ne izlazi jer je “za klince”. Smestili smo se na one hladne metalne ljuljaške i ljuljali se jedva, kao da je neprijatno da mirujemo, a još neprijatnije da pričamo. Prvi je progovorio:
-Izgledaš drugačije uživo nego na storijima.
-Aha? Bolje ili gore?
-Realnije.
Slegla sam ramenima, iako sam osetila da sam se zarumenela. U toj prvoj šetnji nije se desilo ništa konkretno. Samo tišina, par šala, i jedno skoro slučajno dodirivanje rukom dok smo prolazili kroz usku stazu pored žbunja. Niko nije rekao ništa, ali niko nije ni pomerio ruku. Druga šetnja je bila duža. Poveo me do nekog zida iza škole gde navodno “samo oni iz kraja znaju da se popnu”. Naravno da sam se saplela. Naravno da me je uhvatio. I naravno da smo se oboje smejali toliko da sam skoro zaboravila gde sam. I onda… treća šetnja. Samo smo sedeli na klupi, a on je delovao nervozno. I ja sam, ali sam se trudila da to ne pokazujem. Vetar je bio hladan, kosa mi je upadala u oči, a on je uporno pokušavao da mi je skloni, ali se svaki put zbunio kad bih ga pogledala. A onda je rekao:
-Znaš da ti ne šaljem poruke tek tako, jel’ da?
-Znam.
-I znaš da te nisam zvao da šetamo samo jer mi je dosadno?
-Znam.
-Dobro… samo da znaš.
I onda opet tišina. Duga. Nervozna. Konačno je prekida pitanjem:
-Mogu da te poljubim?
Zvučao je kao da je prvi put u životu pitao nešto ozbiljno. A ja sam se nasmejala. Ne zato što je bilo smešno, nego jer me je iznenadilo to koliko su mi on i njegovo pitanje bili preslatki!
-Možeš.
Poljubac je bio kratak, nesiguran, malo trapav. Srce mi je udaralo kao da sam upravo istrčala maraton, i kad smo se odmakli, oboje smo gledali u patike, ali s osmehom koji nismo mogli da obuzdamo. Te večeri mi je poslao poruku:
-Sad više nisi samo iz kraja. Sad si moja.
Skakutala sam po sobi od sreće! Odgovorila sam mu:
-Važi.
Sutradan mi je stigla poruka:
-Obuci nešto udobno. Vodim te negde.
Naravno da sam bila radoznala:
-Jel’ napolju ili unutra? Jel’ daleko? Jel’ idemo peške?
Odgovorio mi je sa:
-Samo mi veruj.
Dočekao me je s kesom iz prodavnice, u kojoj je bio sok u flaši, čokoladice i dva sendviča. Kao da idemo na jednodnevnu ekskurziju. U rancu je imao neko staro ćebe za pinknik koje je, kako kaže “neka tetka zaboravila kod njih još kad je bio mali”. Krenuli smo peške. Išli smo duže nego što sam mislila da ćemo. Prešli smo staru prugu, zatim išli kroz neko polje koje uopšte nisam ni znala da postoji tu i onda, najednom, stigli. Mesto je bilo baš zabačeno. Stara železnička stanica – napuštena, polusrušena, sva zarasla u korov, ali savršeno mirna. Kroz polupane prozore je ulazilo sunce, a negde u pozadini se čulo cvrčanje struje iz dalekovoda. Prvi utisak mi je bio nešto između jezivog i ujedno magičnog. Prostrli smo prostirku tu, nasred betona. Jeli smo sendviče i pričali o svemu što nam je padalo na pamet. Delovalo je kao da je smo se sakrili u neki drugi, samo naš svet. U nekom trenutku, počela je sitna kiša. On je rekao:
-Ako ostanemo ovde, pokisnućemo jer krov baš i nije ceo. Ali, ako krenemo sad, pokisnućemo još više. Tako da… ti biraj.
-Onda ostajemo.
I tu, na tom starom betonu, dok je kiša padala po nama, poljubio me je opet. Ali ovog puta nije bilo nesigurno. Bilo je jednostavno savršeno. Kasnije, kada je kiša prestala vratili smo se u kraj, oboje mokri do gole kože i crveni od smeha i hladnoće. Otpratio me je do kuće. Istuširala sam se, presvukla i ušuškala u krevet kada mi je stigla poruka:
-Ovo ćemo da pamtimo i kad budemo stari.
Odgovorila sam mu sa slikom blatnjavih patika na kojoj sam napisala “Važi.”
Od tada je prošlo još mnogo kiša a i sunčanih dana. Još malo pa će biti cela godina. Bilo je još i blata na patikama i mokre odeće. Moj “Ćao” je i dalje moj. I ja sam njegova.
VOLIM TE ANDREA
(by "Tvoj M.")
Kao neko ko je “umetnička duša” uvek sam verovao u male trenutke, one što prođu gotovo neprimetno ali ostave nešto u tebi. Kao kad neku pesmu čuješ prvi put, a imaš osećaj da je već znaš i da ona tebe zna – da je tvoja.
Bio je petak veče, isti onaj kafić gde sviram svake druge nedelje. Miris kafe i dima cigareta me uvek podseti na prošle dane – na srednju školu, na prve svirke, na tremu koju sam krio osmehom. Tada nisam znao da će to veče biti drugačije. Sedeo sam na barskoj stolici sa gitarom u rukama, proveravao štim. Bilo je ljudi, ali ne previše. Dovoljno da se osećam kao da je neko možda tu baš zbog muzike. A onda si se pojavila. Nisam primetio kad si ušla, samo sam iznenada postao svestan da neko gleda – ne samo mene, već svaku reč koju izgovaram. Svaku notu koju odsviram. I to nije bio pogled nekoga ko je slučajno bacio oko. Bio je to pogled kao da čitaš između redova, kao da pokušavaš da razotkriješ neku tajnu, kao da znaš da iza stihova nešto ćutim. Nisam mogao da skrenem pogled s tebe. U toj gužvi, tvoje prisustvo bilo je tiše od svega, a opet toliko “glasno”. Kao tišina između dve note – ona što nosi smisao cele melodije. Posle svirke si prišla. Očekivao sam uobičajeno „Hej, sviraš super!“ ili „Izvini, jel’ možemo da se upoznamo…“ Ne. Samo si sela do mene bez pardona i pitala:
-Kako se zove ona poslednja pesma?
Pogledao sam te pomalo iznenađeno i rekao:
-Još nema ime.
Nastavila si da me gledaš kao da očekuješ objašnjenje pa sam dodao:
-Nisam bio siguran šta tačno osećam kada sam je pisao i eto, još čeka odgovarajuće ime.
Nasmejala si se. Blago. Nisi rekla ništa. Samo si klimnula glavom, kao da razumeš. Ustala si i otišla za svoj sto. I to je bio prvi razgovor. Ništa spektakularno ali u meni se čulo “klik”. Na tome je to veče i ostalo. Nekako smo se zatekli jedno uz drugo. Nismo razmenili brojeve. Ma nismo čak razmenili ni imena.
Na sledećoj svirci, dve nedelje kasnije, pojavila si se opet. Prišla si mi i pitala:
-Može ona tvoja što nema ime?
Otpevao sam je. Popili smo piće to veče posle svirke. Tražio sam tvoj broj. Otišli smo na kafu posle par dana. Pa na još jednu… Poruka pred spavanje. Poruka čim otvorim oči. Tvoj smeh preko telefona kad pokušavam da ti otpevam pesmu koju još nisam završio. Ti koja se nagneš napred dok pevam, kao da ne želiš da ti promakne nijedna reč.
Zaljubio sam se u tebe kroz navike. Kroz to kako stavljaš šećer u kafu, a da ni ne probaš koliko je gorka. Kroz to kako se smešiš dok čitaš nešto. Kroz tvoje poruke koje počinju sa „Ej, znaš šta sam sanjala?“ i završavaju se sa „Aj da spavamo u isto vreme večeras pa da sanjamo isto“. Zaljubio sam se u nesavršenosti koje si nosila s takvom lakoćom da su mi postale najlepša stvar na svetu. Zaljubio sam se i onda kad si zaboravila tekst pesme, pa si samo nastavila sa “lalala” kao da si baš tako i planirala. I tako je počelo.
Danas… Danas te volim tiho. Osmehom i prisustvom. Često bez velikih reči. Kroz stvari koje ne moraš da tražiš da bih ti dao. Kroz pesme koje pišem i pevam, a koje imaju tvoje ime u svakom stihu, i kada ga ne izgovoram naglas.
A ona moja pesma, eto, još nema ime. Ali i ima. Znaš, za mene se odavno zove “Ti”. Jer shvatio sam da sve što sam tada tražio, u tišini između nota, neočekivano sam našao u tvojim očima onog petka dok si čekala da ti kažem njeno ime.
ISTI NAČIN
(by "Katja")
Zvao se Ognjen. Ne znam kad je tačno sve počelo. Možda onog dana kad mi je prišao u biblioteci i pitao da li imam neki roman da mu preporučim (jer ga je dosada ubijala). Ili možda kad smo slučajno završili sedeći zajedno u autobusu na ekskurziji i ceo put se smejali pokušavajući da namestimo pokvareni rukohvat od sedišta. Kako god, jednom kad je ušao u moj svet, sve je postalo drugačije.
Posle nekog vremena znala sam ga bolje nego sebe. Znao je kad sam neraspoložena samo po načinu na koji pišem poruku. Ja sam znala da ga nešto muči čim pređe pogledom preko telefona i odmah ga spusti. Imali smo svoj mali jezik tišine, pogleda i osmeha. I meni je to bilo dovoljno… dok više nije bilo.
Shvatila sam da ga volim kad sam jednog dana videla kako grli drugu devojku, na zidiću iza škole. Bila je iz drugog odeljenja. Sedela je i nešto pričala a Ognjen joj je prebacio ruku preko ramena i smejao se onim “mojim” osmehom – onim koji sam glupo mislila da čuva samo za mene. To me je razbilo ali nisam rekla ništa. Prolazili su dani a ja sam čuvala sve u sebi, glumeći da je okej. Da sam okej. A nisam bila. Bolelo me je kad priča o njoj, pita me šta da radi ili šta da joj napiše. I onda je došao taj petak, posle škole. Sedeli smo u njegovoj sobi, jeli smoki i gledali neki glupi film. Oboje smo bili nešto umorni. Nemam pojma odakle ali samo mi je došlo:
-Ej, mogu nešto da ti kažem, al’ da me ne prekidaš?
Podigao je obrve, ali klimnuo. Ugasila sam ton na TV-u.
-Zaljubljena sam u tebe, Ognjene. Duže vreme već. I ne govorim ti ovo da bih nešto tražila. Niti da bi se ti osećao krivo. Samo… ne mogu više da glumim. Da slušam priče o drugoj devojci, a da se smeškam kao da mi srce ne puca. Samo sam htela da znaš.
Ćutao je. Par sekundi, koje su delovale kao sati. A onda je spustio pogled i rekao:
-Kaća… ne mogu da ti uzvratim to što osećaš. Ne na taj način. Volim s tobom da provodim vreme i, volim te – ali kao prijatelja. Znam da to zvuči užasno, i ne želim da te povredim ali, ne bih bio iskren ako bih rekao bilo šta drugo.
I iznenađujuće – nije me slomilo. Nije bilo lako ali sam disala. Nisam plakala. Klimnula sam, nasmešila se, i rekla:
-Hvala što si bio iskren.
Tog dana sam otišla kući sa prazninom u grudima, ali i nekim novim mirom. Učinila sam najhrabriju stvar koju sam mogla. Rekla sam istinu. Njemu. Sebi. I rešila sam! Preboleću! Ne odmah i ne lako. Ali hoću! Ne želim ljubav za koju moram da molim. Želim ljubav koja će tražiti baš mene. A dok ta ljubav ne dođe, biću okej. Biću svoja. I to je sasvim dovoljno.
I tako je prošlo nekoliko meseci otkako sam Ognjenu rekla istinu. Nismo više bili nerazdvojni. Polako smo se udaljavali dok nismo skroz prestali da se družimo. Ostali smo na “Ćao”. Ja sam imala svakakvih dana, ali kako je vreme prolazilo, bol je postajala sve manja, sve tiša. Naučila sam da dišem bez njega u srcu.
I onda se pojavio Mateja. Upoznali smo se na dodatnoj iz biologije. Radili smo neki projekat i on je bio u mojoj grupi. Zapao mi je za oko i počela sam da ga “proučavam”. Shvatila sam koliko je drugačiji od Ognjena – opušten, duhovit, i bez one misteriozne distance koju je Ognjen uvek imao. Mateja nije imao savršeni osmeh koji zaustavlja dah, ali je imao nešto još bolje: pažnju. Smejao se mojim glupim šalama, a ja sam slušala njegove priče o putovanjima i omiljenim bendovima. Prijalo mi je njegovo društvo. Jednog dana, dok smo posle časa išli ka izlazu iz škole, stao je i pogledao me pravo u oči.
-Znaš, Kaća, stvarno mi se sviđaš. Ne ljutiš se što sam iskren, zar ne?
Srce mi je poskočilo, ali sada nije bilo one stare napetosti. Bilo je nekako nežno i toplo, i veselo.
-I ti se meni sviđaš, Mateja. – rekla sam.
Ovog puta, nisam imala šta da krijem. Zavoleli smo se na ISTI način. Ko zna, možda ljubav nije uvek onaj filmski prizor – iz prve. I sada, dok pišem ovo, Mateja me čeka napolju a ja se osećam baš srećno. I hvala Ognjenu! Naučila sam jednu važnu stvar: nekad moraš pustiti onog koji ne može da te voli onako kako zaslužuješ, da bi otvorila vrata onome koji može!
... VAS JE DODALA
(by "FY")
Ne znam ni zašto sam tog dana uopšte bio na Snapu. Mrzim aplikaciju, iskreno. Sve mi je to površno – streakovi, filteri, lažni smeh. Ali eto, bio sam tu, dosađivao se, kliktao, gledao ko mi je pogledao story gde sam doslovno snimao plafon. I onda: “Lena_xo96 vas je dodala.”
Nismo imali zajedničkih. Profilna – selfi iz učionice, ona u hudici, polusmešak kao da se smeje nečemu što samo ona zna. Dodao sam je nazad, jer… zašto da ne. I nisam mogao da izdržim – odmah sam joj poslao snap. Ništa posebno. Samo video gde sam rekao:
-Ti si me dodala prva, moraću da te upozorim – loš sam po tvoje misli.
Zvučao sam kao da glumim frajera. A nisam to. Bar ne stvarno. Ona je odgovorila za minut. Snimak njenih očiju i poruka ispod:
-Videćemo. Možda ja budem loša po tvoje.
Od tada je krenulo. Svaki dan po par snapova, pa deset. Noćna čatovanja. Prvo glupiranja, smešni filteri, ona mi šalje mačku koja liči na mene (?!) – ja joj šaljem slike patika uz “samo ti ih pokazujem, niko drugi ne kapira fetiš.” A onda… drugačije poruke.
-Da me sad zoveš, došla bih.
-Kad se probudim i vidim da si mi poslao snap, dan mi krene bolje.
I ja sam, eto, počeo da čekam njen snap više nego doručak. Počeo sam da zamišljam njen glas, iako ga nisam čuo. Zamišljao kako se smeje kad napišem nešto glupo. Kako miriše. Kako bi bilo da je stvarno tu, da me pogleda bez kamere između nas. A stvar je u tome… nisam joj još rekao jednu stvar. Istina je da sam je video pre nego što me je dodala. Uživo. Ali ona to ne zna. Jednog dana, možda dve nedelje ranije, bio sam u onoj maloj knjižari kod parka – ona sa starim plakatima iz ‘90-ih i mirisom papira koji svi ignorišu osim ako nisi tamo da stvarno čitaš. Bio sam sa Janom – bivšom. Nismo se držali za ruke, ali atmosfera je bila… nejasna. Ona “možda se vraćamo – a možda samo kupujemo knjige” faza. I onda je Lena ušla. Nisam znao kako se zove tada, ali sam je primetio. Ne onako “primetio” kao što se primeti neko lep, nego… više kao: “Okej, evo je osoba zbog koje zaboraviš zašto si došao.” Nosila je oversized duksericu i imala one slušalice koje vise kao da ih mrzi da ih koristi, ali ih uvek ima. Pogledala je oko sebe, onako kao da upija prostor, i sela kraj prozora s nekim tankim paperback izdanjem. Jana mi je nešto pričala tad, ne sećam se ni šta. Ali se sećam kako sam gledao Lenu dok lista knjigu, kao da traži reč koja će joj rešiti dan.
Posle toga sam je našao na Snapu. Nisam hteo da je dodam. Bio sam kukavica. Ili… možda nisam hteo da pokvarim ono što sam video tog dana – neki momenat koji mi je ostao čist. Ali onda – BUM! Ona dodaje mene. Kao da je znala.
Nedelje su prolazile, i snapovi su postajali duži, dublji. Više nije bilo samo glupiranja. Uveče bismo pričali o stvarima koje nismo ni sebi priznali – ona mi je pisala o osećaju da je uvek “druga opcija” ljudima. Ja sam pričao o strahu da postajem neko ko gleda druge živote, a ne živi svoj. I nikako da joj kažem da sam je već video. Jer… šta ako pomisli da sam je stalkovao? Ili da sam je dodao samo zbog izgleda? A nije to. Bila je ta tišina koju je nosila sa sobom. I način na koji nije pokušavala da bude “kul”. Samo je bila – realna. Prava. Neisfiltrirana. Jedne večeri mi je napisala:
-Znaš… ponekad me plašiš.
Odgovorio sam brzo:
-Zašto?
-Zato što me kapiraš previše. Kao da si me posmatrao i “osetio” i pre nego što smo počeli da pričamo.
Ruka mi se stegla. Okej, možda zna. Nisam znao šta da odgovorim. Samo sam snimio snap – ništa posebno. Pogled, bez reči, i onaj tihi osmeh koji nisam mogao da kontrolišem kad sam mislio na nju. I poslao. Nije odgovorila celu noć. I tad sam prvi put osetio… strah. Pravi. Da je izgubim pre nego što sam je stvarno imao. Tokom te noći bez odgovora, bukvalno sam se budio na svakih pola sata da proverim da li mi je poslala nešto. Ništa. Ni srce. Ni emoji. Ni onaj njen klasik – snimak plafona i šapat “tu sam.” Osećao sam se kao idiot. Ne zato što sam uradio nešto loše, nego jer sam prvi put pustio nekog da vidi ono što stvarno jesam – bez sarkazma, bez filtera – i to mi je sad visilo nad glavom.
U podne sledećeg dana, stigao je snap. Otvorio sam ga kao da vadim nešto što bi moglo da me povredi. Video je bio kratak. Njena ruka, jakna, vrata kafića. Poruka preko:
-Dođi. Knjižara. Sad.
Bukvalno sam izašao bez kapuljače. Bez slušalica. Bez plana. Stajala je ispred knjižare, leđa naslonjena na zid, mobilni u ruci, pogled uperen u pod. Kada me je ugledala, nije se nasmejala odmah. Samo me je pogledala onim istim pogledom koji me jednom zaustavio, onda kad sam bio s Janom.
-Ćao – rekla je. Glas joj je bio tih, stvarniji nego što sam ga zamišljao.
-Ćao – odgovorio sam, i osetio kako mi ruke drhte.
-Znaš da sam te tada videla, jel da?
-Kada?
-Kad si bio ovde s bivšom. Pre nego što smo se upoznali preko Snapa.
Gledao sam je, iznenađen.
-Nisam htela da priđem. Nisam znala ko si, ali… bilo mi je dovoljno da vidim kako si pogledao knjige, pa nju… pa mene.
Nasmejala se blago.
-Našla sam te na Snapu i… ispalo je kao film, a mrzim kad život to radi.
Slegao sam ramenima.
-Možda nije film. Možda je samo – početak nečega.
Ćutali smo par sekundi. A onda sam, ne znam ni kako, ni zašto, pružio ruku ka njoj. Ona je uzela moju. Ruka joj je bila hladna, ali prsti su se uklopili s mojima kao da smo to već radili milion puta. Sad smo zajedno. Nema više skrivenih pogleda, ni poruka koje moraš da dešifruješ. Samo ona, ja, i osećaj da smo se našli u svetu koji je previše bučan da bi shvatio tišinu između nas. I dalje šaljemo snapove, ali više iz zezanja nego iz potrebe. Spavamo jedno drugom na glasovima – sada bez kamere. Prvi poljubac desio se ispred iste knjižare gde smo se prvi put stvarno sreli. Onaj drugi… odmah nakon toga. I još sto posle toga.
LETO U GRADU
(by "Mala sa bazena")
Nisam išla na more to leto. Mama je rekla da ćemo “preskočiti ovu godinu” jer joj je previše haosa na poslu, a meni je nekako bilo svejedno. Većina mojih iz razreda je bila na nekim ludilo destinacijama i zatrpavala Instagram slikama s plaže. Ja sam bila kod kuće. U gradu. U julu.
Jedina svetla tačka tog raspusta bio je bazen koji mi je bio na 10 minuta šetnje od kuće. Isti bazen na koji sam išla kad sam bila mala. Sad sam se tamo vraćala više iz dosade nego iz stvarne želje da plivam. Sluške, ležaljka, hladna limenka i pokušaj da izbegnem opekotine. Klasičan plan. Iz dana u dan.
I tako jednog dana ja ugledam njega. Bio je sa nekim društvom koje se ponašalo kao da su svaki dan na naslovnici nekog sportskog časopisa — momci iz teretane, glasni i puni samopouzdanja. Ali on – on je bio drugačiji. Nije se smejao glasno kao ostali. Imao je knjigu (da, knjigu!) i sedeo je blago izdvojen od drugara. Nosio je tamne naočare koje su mu skrivale oči. S vremena na vreme bi im nešto dobacio ili se okrenuo ka njima pa bih vraćao pogled na knjigu. Nisam mogla da ne gledam.
I treći dan zaredom, ponovo sam ih zatekla na istom mestu. A onda mi se osmehnuo. Bukvalno samo to — osmeh. Srce mi je poskočilo. Prišao mi je dok sam vadila telefon iz torbe i, potpuno spontano, rekao:
-Hej, je l’ to Kafka u torbi ili samo liči na njega?
Pogodio je. Bila je to zbirka priča koju sam vukla sa sobom jer nisam imala šta drugo da čitam. Tako je počelo. Zvao se Dušan. Imao je 17 i bio je godinu dana stariji od mene. Išao je u gimnaziju. Obožavao je da crta, mrzeo je TikTok i rekao mi da se često oseća kao “klinac iz pogrešne decenije”. Pričali smo i narednih dana. Uglavnom bih ja stigla pre njih, pa je on dolazio nakon što se smeste. Jednog dana su oni stigli prvi pa me je on zvao kod njih (da, upoznala sam celu ekipu ali sam “videla” samo njega). Počeli smo da provodimo zajedno sate na bazenu, pričali o svemu i svačemu i smejali se glupim forama.
Jednog dana, kad su svi već otišli, ostali smo sami. Sedeli smo na ivici malog bazena i brčkali noge. Sunce je bilo nisko, voda umirujuća. Pogledao me je onim pogledom koji kaže sve i ništa u isto vreme.
-Znaš, baš mi je drago što nisi otišla na more.
Nisam odgovorila. Samo sam mu prišla bliže. I prvi put, bez treme, bez razmišljanja — poljubila sam ga. Onako filmski, kao da je sve stalo na trenutak.
I onda dok si rekao “keks” počela je škola. Mnogo ranije nego što sam želela. Znaš onaj osećaj kad ti nešto lepo klizi kroz prste, i koliko god da ga stiskaš, znaš da će nestati? E tako mi je bilo s tim letom i raspustom. I Dušanom. Bazeni na otvorenom su zatvoreni. Sezona je završena. Dani su postajali kraći, a mi… pa, mi smo pokušavali da ostanemo isti.
Prvih par nedelja škole je bilo okej. Pisali smo jedno drugom stalno i viđali se vikendom. Jednom me je sačekao ispred škole s čokoladom i crtežom — moj profil dok se smejem pored bazena. Crtao je po sećanju. Zvuči kao kliše, ali u tom trenutku, to mi je bilo najlepše što je iko ikada uradio za mene!
Ipak, ubrzo je krenulo još više obaveza, testovi, treninzi, stres. Nije da smo prestali da se volimo — nismo. Samo je postalo… komplikovano. Dušan je bio maturant. Imao je prijemni da sprema, razrednu da izbegava, roditelje koji su mu stalno zvocali da “mora da se uozbilji”. Ja sam bila treći razred, niko me nije smarao i baš sam se trudila da kapiram i budem tu za njega. Džaba. Viđali smo se sve ređe. Razgovori i dopisivanja su se pretvorila u „javiću ti se kasnije“. Kasnije bi ponekad došlo. A ponekad — ne. Onda je jednog vikenda došao kod mene. Kiša je padala, sve je bilo mokro i sivo, a on je stajao ispred ulaza s mokrom kapuljačom i pogledom koji nisam znala (ili htela) da pročitam.
-Ne želim da ti obećam nešto što ne mogu da ispunim – rekao je.
Tišina.
-I dalje te volim ali, možda bi sad trebalo malo da pustimo jedno drugo. Ne zauvek. Samo… da dišemo.
Plakala sam. Nije me bilo sramota. Nije to bio kraj zbog svađe, prevare, drame. Bio je to onaj kraj kad znaš da vas oboje boli, ali da je to jedini način da vas ne zaboli još više. Zagrlio me jako i dugo. I onda otišao.
Prošlo je više od tri godine. Bila sam sa drugaricom na izložbi druga njenog novog dečka. Čim smo ušle u malu galeriju ugledala sam poznate oči. Ispostavilo se da je drug od dečka moj Dušan! Onaj isti koji je one kišne noći otišao i više se nikad nije javio. Za kojim sam plakala danima. Srce mi je poskočilo. Kad nas je ugledao, prišao je. Nije delovao iznenađen što me vidi tu. Pružio mi je ruku. Bio je drugačiji, zreliji, ali osmeh mu je bio isti. Blago me je privukao i šapnuo mi:
-Drago mi je da si došla.
Od te večeri ponovo smo počeli da se dopisujemo. Za sada – pomalo. Za dobro jutro. Za laku noć. Nekako, iako mi je dalek i dalje mi je blizak. Mislila sam da sam ga “preživela”. Možda jesam. A možda i nisam. Ne znam šta će biti sa nama. Možda ništa. A možda… ponovo sve. Javiću vam, nekad 😉
MORE I SLADOLED OD VANILE
(by "Lena")
Imala sam petnaest kad su me roditelji poslali kod bake na more. Mislili su da mi treba „promena okruženja“, da se „odmorim od ekrana“ i „udahnem malo svežeg vazduha“. Iskreno, prvo sam bila besna. Planirala sam kao i prethodnih par godina da ostanem sa društvom u kraju. Odlazak u malo primorsko mesto gde se dani broje po zvucima crkvenog zvona i mirisu pečenih sardina — je bio totalno rušenje mog plana za idealan letnji raspust. Na kraju sam ipak pristala.
Možda sam zapravo i želela da pobegnem. Od grada, od haosa, od svega što sam poslednjih meseci osećala, a nisam znala da objasnim. A i malo mi je bilo žao bake (baš dugo nisam bila kod nje).
Prvih nekoliko dana bila sam… izgubljena. Baka je imala svoj ritam — limunada ujutru, pijaca u podne, dremka posle ručka. Net mi je bio slab, društvo daleko, a meni je dosada zvonila u ušima. Šetala sam obalom sama, jedući sladoled od vanile i slušajući talase. I baš tada sam ga videla. Sedeo je na zidiću ispred male picerije, s gitarom u rukama i razbarušenom kosom. Pevao je neku baladu na italijanskom. Nisam je razumela, ali mi je bilo svejedno. Njegov glas je bio topao, kao sunce pred zalazak. Zastala sam. Nisam mogla da odvojim pogled. Bio je lep, ali ne onako savršeno Insta-lep. Bio je stvaran. Imao je neki nemir u pogledu, kao da i on nešto traži. Možda nekog. Možda mene? Kada je završio pesmu, pogledali smo se. Samo na sekund. Ali meni je srce počelo da lupa kao da neko udara po bubnjevima iznutra.
Sutradan sam ponovo prošla tuda. Baka me poslala po paradajz, a ja sam znala tačno kojim putem da idem. I tamo je bio — Marko.
Naslonjen na zid, sa sokom u ruci, osmehnuo mi se kao da me je čekao.
–Ti si ona sa sladoledom od vanile – rekao je.
–A ti si onaj koji peva kao da ga niko ne sluša, a svi stanu da ga gledaju.
Nasmejao se. Pružio mi ruku.
–Marko.
–Lena.
Tog trenutka počelo je moje leto.
Viđali smo se svakog dana. Imali smo naše mesto, malu skrivenu plažu iza stene gde nije dolazilo puno ljudi. On bi svirao, ja bih čitala. Ili bismo samo ležali na pesku i gledali u nebo. Razgovarali smo o svemu — muzici, odraslom životu, strahu od budućnosti, porodici, stvarima koje ne govoriš lako. Jednom mi je rekao:
-Znaš, svi ovde misle da sam veseo i opušten. A ja samo pokušavam da ne razmišljam previše.
Tada sam shvatila koliko smo slični.
Iako se sve činilo jednostavno, u meni se dešavalo nešto složeno. Bila sam svesna da će leto proći, da se ovakve stvari možda dogode samo jednom. A ipak, nisam želela da mislim na kraj. Samo na taj dan koji se dešavao. I na njega.
Jedne večeri šetali smo liticom iznad mora. Nebo je bilo narandžasto, Sunce kao na samom rubu sveta.
-Ti si kao leto – rekao mi je.
-Kako to misliš?
-Dođeš odjednom, sve promeniš i onda… odeš.
Zastala sam. Pogledala sam ga. U meni se nešto stislo.
-Ali leto se uvek vrati – šapnula sam.
On se nagnuo. I poljubio me.
Bio je to moj prvi pravi poljubac. Onaj koji ti ostane na usnama i kada odeš.
Dani su leteli. Nismo pravili planove. Nismo pričali o porukama, pozivima, vezama na daljinu. Samo smo živeli to što imamo. I bilo je dovoljno.
Na dan mog odlaska poklonio mi je malu školjku.
-U njoj je zvuk naše plaže. Ako me zaboraviš, samo je prisloni uz uvo.
-Hoću li te zaboraviti?
-Znam da ćeš me pamtiti – rekao je -kao pesmu koju naučiš napamet, pa je znaš za ceo život.
Danas je tačno godinu dana od našeg prvog poljupca. Sedim u svojoj sobi, gledam kroz prozor u nebo i jedem sladoled od vanile. Nisam baš obožavala vanilu pre prošlog leta. Sad me svaka kašičica podseti na njega. Na gitaru. Na miris borova. Na mene, kakva sam bila tada — slobodna, naivna, zaljubljena.
Nismo se tražili na mrežama. Nismo razmenili brojeve telefona. Ne zato što nismo hteli — već zato što… neke priče ostanu celovite samo ako ih ne nastaviš. Kao pesma koja traje tačno koliko treba.
Ali, i dalje, kad god čujem neku italijansku pesmu… srce mi zaigra.
LIK IZ HODNIKA
(by "Nesigurna")
Nikad nisam mislila da će mi se desiti nešto ovakvo. Mislim, realno — zaljubljivanje u školskog “misterioznog” lika… to je za filmove, zar ne?
Sve je počelo jednog petka. Zvono je zazvonilo i svi su kao po običaju pojurili iz učionice. Ja sam ostala poslednja da pitam profesorku nešto za kontrolni, i naravno, zaboravila sam jaknu. Vratila sam se u učionicu, ali kad sam izlazila — sudarila sam se s njim. Ne bukvalno. Mislim, jesmo se udarili rame o rame, ali ono… srce mi se bukvalno zaledilo. To je bio on. Luka. Onaj tihi lik iz drugog odeljenja, koji uvek nosi slušalice i crnu duksericu sa onim malim, smešnim logom delfina. Ne znam zašto mi je to bilo simpatično.
– Sve okej? – pitao je.
Okej? Ne. Ni najmanje. Je l’ srce treba da lupa ovako kad ti neko postavi najobičnije pitanje?
– Da, da, sve okej. Samo… jakna – promrmljala sam, hvatajući je kao da mi život zavisi od toga, i pobegla sam kao neka klinka.
Nakon toga, počeli smo sve više da se viđamo. Ne namerno. Bar ne sa njegove strane. Učionica, hodnik, biblioteka. Nije da sam ga pratila, ali možda… okej, možda sam malo znala njegov raspored. I onda jednog dana, sedeo je sam na klupi ispred škole, slušao muziku, i video me. Mahnuo mi je. Zastala sam. Gledala sam oko sebe, da vidim da li možda maše nekom iza mene, ali ne — gledao je direktno u mene. Prstima je skinuo jednu slušalicu i klimnuo glavom. Kao – “dođi”. Srce mi se popelo u grlo. Ceo svet mi se popeo u grlo, zapravo. Pomerio se da sednem pored njega i kada sam sela pružio mi je slušalicu.
– Znaš za Arctic Monkeys?
– Znam. Volim ih.
Lagala sam. Ili možda nisam. Išla je pesma “I Wanna Be Yours”. U tom trenutku sam ih zavolela. Od tada smo počeli da pričamo sve više. Prvo o muzici, pa o filmovima, pa o tome kako mu stariji brat studira u inostranstvu i kako ga ponekad nervira, ali mu ipak nedostaje. Onda o meni — kako crtam kad me niko ne gleda, kako pišem pesme koje nikome ne pokazujem.
– Treba da mi pokažeš neku.
– Možda. Kad budem hrabra.
– Mislim da već jesi… – rekao je gledajući me direktno u oči.
I tada, prvi put, stvarno sam poverovala da možda… možda nisam samo obična cura koja se zaljubila u random lika iz hodnika. Možda sam neko vredan pažnje. Neko kome su osećanja uzvraćena. Možda se i on zaljubio u mene.
Prošlo je par nedelja od našeg prvog pravog razgovora na klupi. Od tada, Luka i ja smo bili… pa, ne znam šta smo tačno bili. Nismo “zvanično zajedno”, ali svaki put kad se smeje samo meni, kad mi pošalje poruku pred spavanje — osećam da to nije samo prijateljstvo. I onda se desilo nešto što nisam očekivala. Bio je petak i imali smo žurku u školi. Ja nisam planirala da idem, ali onda mi je Jana, moja najbolja drugarica, rekla:
– Ajde, moraš da dođeš. Bićemo tamo sat vremena, odigramo pesmu-dve, pojedemo nešto, i bežimo. Može?
Pristala sam. Obukla sam crnu suknju i onu majicu na pruge koju inače nosim kad želim da izgledam kao da se nisam trudila — iako jesam. Iskreno, sve vreme sam se pitala hoće li on biti tamo. Naravno da jeste. Bio je tamo, ali nije bio sam. Stajao je pored nje — Eme. Cure iz njegove ulice. Njih dvoje se poznaju još iz osnovne, i uvek su bili “samo prijatelji”. Ali meni sada nije izgledalo baš tako. Nasmejala mu se, a on joj je pomerio pramen kose s lica. To je jednom uradio i meni. Sećam se kako su mi se tada razleteli leptirići po stomaku. Sad sam imala… ne znam. Neki kamen. Neku težinu. Pogledao me je. Na sekund. Kao da je osetio da sam tu. Kao da zna da sam videla. I onda se nasmešio. Onaj njegov poluosmeh, kao da kaže: “Nije to što misliš.” Ali nije prišao. Te večeri sam otišla kući ranije nego što je Jana planirala. Rekla sam da me boli glava. Možda je i bila istina.
Sutradan mi je stigla poruka od njega:
– Hej, juče sam te video… delovala si tužno. Jesi okej?
Gledala sam poruku minutima. Mogla sam da napišem “da”, da mu se nasmejem i pravim se da me ne boli. Ili sam mogla da napišem ono što stvarno osećam.
– Samo mi nije bilo lepo dok sam te gledala sa njom. Možda je glupo, ali nije mi bilo svejedno. – odgovorila sam mu.
Otišla sam u kuhinju po vodu i ruke su mi se tresle od iščekivanja njegove reakcije. Kad sam se vratila — poruka:
– Nije glupo. Ni meni nije svejedno.
Gledam u poruku i nisam sigurna na šta misli. Ali hepi sam što misli da nije glupo. Stiže mi još jedna poruka.
– Nije ona ono što misliš. Ali ti jesi.
Sedim, gledam u telefon i osećam… nešto. Možda nadu. Možda strah. I dalje ne znam šta su njih dvoje. I dalje ne znam šta smo mi. Ali čini mi se da oboje želimo da saznamo. Mislim da mu je stalo. A možda je to sasvim dovoljno — za sada.
SASVIM OBIČNA PRIČA
(by "M.")
Ovo je naizgled obična priča, a opet samo naša. Sedimo i prisećamo se početka. Ja pišem, ona mi pomaže. Delimo našu ljubav i sreću sa vama, ko zna, možda nekom i pomogne, možda izmami neki osmeh, ideju – i to je nešto. Dovoljno za običan početak i srećan kraj!
Viđao sam je, s vremena na vreme, na žurkama. Družila se sa devojkama iz moje škole. Poneki osmeh, pogled, i to je bilo sve. Imao sam tada devojku, duga veza, devet meseci, voleo sam je, ona je mene volela, ali bili smo deca. Nije to bila ONA ljubav.
Jednog dana sam primio poruku od nje: “Šta radiš? Marija”. Koja Marija?! Ima ih hiljadu u gradu. Ali što da ne odgovorim?! I tako je počelo…
Poruka za porukom, svaki dan. Nisam bio od onih napaljenih debila, imao sam devojku i volim i poštujem sebe. Neka ona vodi igru – mislio sam. Ali, sa druge strane, dopala mi se. Vremenom dan bez njene poruke postao je nezamisliv. Dan za danom je prolazio u dopisivanju, ali od mogućeg susreta, romansice, ukradenog poljupca – ni reč! Ništa! Ali, meni je bilo OK, i dalje sam imao devojku koja je doduše ludovala svaki put kada bi ulovila neku Marijinu poruku.
Raspust! Ode ona na more, odem i ja. More, vrućina, pesak, žurke, devojke u minimalnim kupaćim na sve strane… Šta da vam pričam, znate već i sami! Zaboravim ja moju Mariju, ali ne i ona mene. Bip. Bip! Poruka! NJENA! Igra se nastavlja! Sudbina uzima stvar u svoje ruke! Svađe sa devojkom sve češće! SMOR. Ja sam opušten tip, nema kod mene hoćeš-nećeš, rasprava i nerviranja. Ako joj ne odgovara, neka ide. Ipak, nije mi bilo svejedno, voleo sam je…
Jednog dana, igram sa drugovima fudbal, kad mi prilaze drugarice:
– Sa Marijom smo u parkiću! Ona ne zna, svratite posle fudbala kao slučajno!
Nasmejem se, što da ne!
Prilazimo, osmeh na njenom licu, osmeh na mom licu. Pružam ruku, prihvata je: Marko, Marija. Plava devojka sa plavim očima, prelepim, a u njima čitam strepnju, iznenađenje. Stvarno nije znala! Slatka je, pomislim. Malo smo popričali i to je bilo to. Krenem ja sa drugovima:
– Videćemo se! – kažem.
– OK – kaže ona.
Nikakav dogovor još nije pao. Posle toga su susreti bili sve češći, kao slučajni – ma opasna je ova moja Marija! I, najzad, padne dogovor, iliti sastanak! Ja raskinem sa devojkom baš taj dan. Nisam bio raspoložen za izlazak, ali dogovor je pao, bilo bi baš glupo da je ispalim! Nađemo se na Trgu republike, ja i moj najbolji drug, ona i njena najbolja drugarica (inače, oni su već bili u vezi, pa je ovaj izlazak bio idealan za njihovo pomirenje). Krenemo do obližnjeg parka. Bio sam zamišljen, a ona priča i priča. Znam, sebično, ali stvarno nisam imao želju da je slušam, samo mi je Jovana, moja bivša, bila u glavi!
Počne kiša – kažem vam, nije bio moj dan! Sakrijemo se u ulaz prve zgrade, kao staće brzo, to je letnji pljusak. Ali ne, kao za inat, lije kao iz kabla! Moja Marija se unervozila, ali ne odustaje, ustaje sa stepenika:
– Ja idem napolje, ne mogu više da sedim ovde!
Šta mi je drugo preostalo? Krenem i ja za njom po onom pljusku. Opet sudbina, kiša prestaje da pada. Kuda ćemo? Čita mi misli:
– Hajdemo na ljuljaške! – cvrkuće ona.
Hajde, što da ne! Uzimam maramicu i kao pravi džentlmen brišem ljuljašku, koliko je to bilo moguće. Ljuljamo se, pričamo. Ona je nervozna, ne drži je mesto, i čeka taj poljubac. Ja opušten, neka čeka još malo! Ustaje.
– Hajdemo!
– Ne mogu sam, pomozi mi da ustanem.
FORA, naravno! Prilazi, privlačim je i – BUM! Poljubac! Slatka je ova Marija. Ima medene, male usne. Osećam kako joj jeza prolazi kroz telo, htela bi još! Ali Jovana, Jovana, Jovana – ona mi je to veče bila u glavi…
Počeli smo da se viđamo, dan za danom, izlazak za izlaskom… Vreme čini svoje! Osvojila je mene moja Marija, učinila da zaboravim Jovanu! I evo, već dve godine se volimo! Bilo je svađica, prevara, ali oprostila mi je. Ni ona meni nije ostala dužna, ali oprostio sam i ja njoj. Bilo je nežnosti, dodira, maženja… Ali to je već za neku drugu priču. Možda njenu? 😊
Eto to je naš, sasvim običan početak, bez kraja, kako se nama čini!
MOJA PRVA LJUBAV
(by "D.")
Još kada sam je prvi put video, tačno sam znao da će ta kovrdžava mala biti centar mog sveta. Imao sam pet godina i bio usamljeno dete. Maja je promenila sve. Počelo je tako što sam virio kroz ogradu ne bih li je video i, pošto me upecala nekoliko puta, jednog dana mi je prišla i rekla:
– Znaš, mi smo se doselili ovde i strašno mi je dosadno. Hoćeš da se igramo?
Naravno da sam hteo! Davao sam joj moje autiće, a ona me zauzvrat naučila kako da ljuljam lutkicu dok ne zaspi. Išli smo zajedno u predškolsko, a kasnije i u školu. Shvatio sam da je volim kada mi je u sedmom razredu u poverenju priznala da je zaljubljena u Petra iz VIII/3. Odlučio sam da joj nikada ne kažem šta osećam i tako je krenulo…
Maja i njen najbolji drug Filip. Bio sam uvek uz nju, zajedno smo se upisali u gimnaziju i evo nas sada, pred kraj četvrte godine, još uvek smo najbolji drugovi i oboje imamo neke glupe vezice.
Stojim pre ogledalom i pokušavam da sredim čuperke. Maja… Čuju se užurbani koraci u prizemlju i mali, loknasti zemljotres mi upada u sobu. Poljubi me u obraz onako kako voli – da pukne i, smejući se, pada na krevet.
– Šta je smešno? Pričaj!
Zabacila je glavu unazad, smejući se još jače, a na vratima se pojavila moja devojka Iva – mokra do gole kože! Mora da sam glupo izgledao gledajući je, jer je uzviknula iznervirano:
– Šta si zinuo?! Pitaj tvoju dragu Maju šta je uradila!
Ponovo sam se okrenuo ka Maji, na šta je ona, jedva hvatajući dah od smeha, progovorila:
– Čekala sam te iza vrata da siđeš dole, sa kofom vode u rukama, a naišla je Iva i… – suze su joj pošle od smeha, a da fazon bude još veći, i ja sam počeo da se smejem.
Iva je šiznula i izletela napolje zalupivši vratima. Potrčao sam za njom, ali pošto se nije obazirala na moja izvinjenja i molbe da stane, odustao sam i vratio se.
Maja je stajala pred ogledalom, popravljajući šminku. Ne, nisam bio ljut na tu razmaženu malu. Kako bih i mogao? Trebalo je samo da trepne svojim slatkim okicama, pa da joj dozvolim bilo šta.
Pogledala me je i rekla:
– Požuri Fićo, moram i onog mog smotu Miloša da pokupim.
– A, ne! Idemo sami ili ja ne idem. Kada si mogla meni da rasturiš još jednu vezu, ostavićeš i ti Miloša da visi.
– Ti si lud, ali važi. Ionako je pomalo smarač. Idemo?
Otišli smo do Marka i Anje, pa sa njima do diskoteke. Bilo je zezanje do jutra, a onda smo svi zajedno svratili u pekaru, na doručak. Smejao sam se gledajući kako joj mast curi niz bradu dok, kao neki džiber, jede burek u šest ujutru. Obožavao sam tu njenu osobinu – da uvek radi ono što želi. Ništa je nije bilo blam. Bila je drska, jaka i iskrena. Prespavala je kod mene, kao i mnogo puta do tada, a ja sam je gledao kako spava mirno, i ne pomišljajući da njen dragi Filip ne može da zaspi zbog nje.
Do mature je ostalo još mesec dana i počela je da nas hvata groznica. Jurnjava po gradu, kupovina odeće, obuće i svega ostalog što čini ‘matursku opremu’. Ja sam nabavio sve što mi je trebalo za jedan dan – nikada nisam bio preterano izbirljiv što se odeće tiče. Maja je uporno krila šta će obući. Zagonetno se smešila, a ja sam nagađao:
– Duga haljina? Kratka? Pantalone? Džak? Doći ćeš gola? – ali se nije dala.
Ubrzo je provalila da je zaljubljena u Ognjena iz IV/2. U početku sam mislio da se zeza, ali videvši kako se pogubi kada ga ugleda, uplašio sam se. Naravno, brzo ga je smuvala – njen stil nikada nije bio da čeka i ćuti. I tako, cvrkutali su kao ptičice. Počeli su svuda da se pojavljuju zajedno, Ognjen je stalno visio sa nama. Maja je sijala od sreće, a ja se gušio od bola.
Prestravljen, odlučio sam se na očajnički potez: uradio sam isto što i ona! Smuvao sam Saru i uskoro smo izlazili zajedno – u četvoro (BLJAK). U početku nije upalilo i taman kad sam pomislio da odustanem, Maja je odreagovala. Počela je da frkće kada sam je napuštao da bih se našao sa Sarom, pravila je grimase kada bih, usred razgovora o ko zna čemu, počeo da pričam kako mi Sara nedostaje i poslao joj poruku ili je pozvao. Znao sam da neće još dugo izdržati i planula je. I to kako!
Napravio sam joj nameštaljku – Sara je bila tu kada je ona trebala da dođe, i još sam joj dao da obuče moju sivu majicu (koju mi je Maja poklonila). Upala je u sobu kao i obično, i zatekla nas kako se ljubimo. Kad je snimila sve, izletela je napolje, zalupivši vratima tako da se sve treslo. Potrčao sam za njom, a Sara za nama. Sustigao sam je na ćošku i uhvatio za rukav.
– Stani, blesava, šta ti je? Nisi valjda ljubomorna?!
– Ja ljubomorna? Na koga? Na onu malu, onu… I, zašto? Zašto bih, molim te, ja bila ljubomorna?!
– Zato što ja jesam, a i ti si, samo nećeš da priznaš.
– Daj, ne lupaj, Filipe! Zar stvarno misliš da se ložim na tebe?!
– Ne znam. Razuveri me ako to nije tačno. – rekao sam tiho, igrajući se sa njenim loknama.
Zaćutala je, zbunjena, a ja sam zaustavio dah. Pomislio sam: “To je to! Najzad je moja!”, ali je Sara prekinula čaroliju. Razočarana i povređena, počela je da viče:
– Đubre jedno! Isti ste! Definitivno zaslužujete jedno drugo! – i otrčala dok su joj se suze slivale niz lice.
Trgao sam se, shvatajući koliko je u pravu. Maja je okrenula glavu od mene, besna:
– Vidiš li šta radiš? Budalo jedna, ti si mi najbolji drug! Nikada ti ovo neću oprostiti!
Otišla je niz ulicu, a ja sam ostao, polako shvatajući šta sam sve uradio. Iva, Sara i još nekoliko njih su imale puno pravo da me mrze. Bio sam stoka. Nijednu nisam voleo i sve sam ih ostavio zbog Maje, a ona mene očigledno nije volela. Vratio sam se kući sa tegom u grudima koji je samo Maja mogla da ukloni.
Usledio je užas! Nismo se čuli, nismo se viđali. U školi smo sedeli odvojeno, gledao sam je krišom na odmoru, bolelo me je. Znao sam da ni njoj nije svejedno, video sam to po načinu na koji je okretala glavu kad bih je pogledao, ali se nije dala. Ulivalo mi je nadu jedino to što sam primetio da više nije sa Ognjenom. Možda, ipak…?
Poslednjeg dana škole svi smo se napili. Ja sam kao lud pevao i svaku pesmu posvećivao njoj, a ona je mrtva-’ladna u ćošku popravljala šminku. Bolelo je, a više nisam znao šta da radim. Molio sam Boga da bar ponovo budemo drugovi ali sam znao da to više nije moguće.
Te subote je bilo matursko. Nisam želeo da idem bez nje, ali želja da je vidim te večeri je prevladala. Izlazeći iz taksija, pred hotelom sam ugledao nekoliko drugara iz odeljenja. Svi su bili doterani, nalickani – prosto nisu ličili na sebe. Pomislio sam: “Kada oni ovako izgledaju, kakve li su tek devojke?”
Ušao sam unutra i zastao, ne verujući svojim očima. Bile su prelepe! Anja, Nevena, Lena… – u školi su sve bile tako jednostavne, obične, a sada… Haljine su lepršale, a od sjaja na usnama i u očima je čovek mogao da oslepi. Zahvatilo me je uzbuđenje. “Gde li je ona? Kad druge ovako izgledaju, ne smem ni da zamislim kakva je ona…” Prošarao sam pogledom po sali, ali je nisam video. Nisam mogao da verujem. Zar je moguće da neće doći?!
Seo sam za sto i poručio piće. Dok sam pijuckajući slušao muziku i posmatrao kako se atmosfera zahuktava, osetio sam da me neko kucka po ramenu. Okrenuo sam se i ugledao vilu! Zažmurio sam, razmišljajući šta li mi je to konobar sipao u čašu kad sam već pijan i ponovo pogledao. Bila je to stvarno ona. Izgledala je kao princeza iz bajke – duga, plava, najplavlja haljina na svetu sa dekolteom da padneš u nesvest joj je stajala kao salivena.
Progutao sam knedlu i pogledao gore. U podignutoj kosi je imala plave cvetove, dok joj je nekoliko kovrdža padalo na lice. Smešila se. Čekaj… Smešila?! Nisam mogao da verujem! Videvši kako sam se izgubio, progovorila je:
– Znaš, mi smo se doselili ovde i strašno mi je dosadno. Hoćeš li da se igramo?
Iskezio sam se na to, a ona me uhvatila za ruku i povela. Nisam pitao kud jer mi je bilo svejedno, samo dok je ona tu. Zaigrali smo, a ja sam ćutao i gledao je u oči. Polako sam počinjao da shvatam da se to stvarno dešava i želeo sam da znam, morao sam da znam da li sam grešio – da li me voli ili ne. Pitao sam je pogledom, ali je okretala glavu i pravila se luda.
Kada se pesma završila, zgrabio sam je oko struka i poveo napolje.
– Kuda ćeš? – pitala je, ali sada sam ja ćutao.
Stali smo pored fontane i okrenuo sam se ka njoj. Nije progovarala. Oči su joj sijale u iščekivanju i nisam se dvoumio. Zavukao sam prste među plave cvetove u kosi i privukao je sebi. Lagano sam poljubio te usne koje sam obožavao. Uzvratila mi je i zagrlila me, a ja sam nastavio da je ljubim. Oteo joj se uzdah i verovatno bismo ostali tu još dugo da se nije pojavila razredna i graknula:
– Šta radite tu? Deco, deco, pa matursko je – upadajte unutra, za ljubav imate vremena koliko hoćete!
Pogledali smo se i nasmejali. Uhvatili smo se za ruke i pošli unutra. Da, za ljubav imamo vremena koliko hoćemo…