Ovaj članak je deo serijala od 5 kratkih tekstova koji će ti pomoći da lako ukapiraš medije.
VESTI = NOVOSTI, nešto što se desilo nedavno (ili se još uvek dešava)
Priča se može menjati sa novim informacijama koje se pojavljuju. Vesti su najčešće povezane za oblasti poput politike, ratova, velikih prirodnih katastrofa, sporta, nauke ali i nečeg blesavog i zabavnog poput rekorda u najvećem broju obuvenih čarapa. Ako je neka priča stara mesec dana, ona više nije VEST osim ako se ne desi nešto novo vezano za nju. Kako vreme prolazi, događaj postaje istorija umesto vest. Kasnije, kada nas istoričari uče o ovim događajima iz prošlosti, oni imaju različite izvore. Pomoću njih mogu da kreiraju veću sliku i pomognu nam da razumemo taj događaj u odnosu na sve ostalo što se tada dešavalo. Tako događaj dobije smisao. Ipak, i istorija ne može baš uvek da da konačan pogled na nešto jer ljudi različito doživljavaju isti događaj i imaju različite stavove (primer: Oluja).
Čujte i počujte
Vesti možeš “čuti” svuda – na TV-u, radiju, portalu, u aplikaciji, novinama ili lično od nekog druga, člana porodice i sl. One su se oduvek prenosile, samo se promenilo koliko brzo putuju i ko ih prenosi. Prirodno, u prošlosti događaje iz drugih gradova su najčešće prenosili putnici. Kada putnik naiđe u grad prvo pitanje koje su mu postavljali je bilo “Šta ima novo?” (“What's new?”) I tako nastadoše NOVOSTI (odnosno NEWS).
Za razliku od globalnih, lokalne vesti su se prenosile od kuće do kuće, po pijacama i kafanama. Radio Mileve (kako bi ih u savremenom dobu nazvali 
) su imale puna usta posla. Prve javne lokalne vesti objavljivali su Rimljani. The Acta Diurna (dnevni događaji) pokrivali su objave venčanja, rođenja, smrti, suđenja i pogubljenja, ali i astrološke pokazatelje i borbe gladijatora.
Revoluciju je započeo Nemac Johan Gutenberg i njegova presa za štampanje. Oni su omogućili znanju ali i vestima da se kroz knjige i novine šire brže nego ikada pre. Sledeća prekretnica je pojava radija, pa televizije i na kraju interneta i totalne digitalizacije. Interesantno je da je, po proceni UNESCO-a, do polovine 19. veka samo 10% svetske populacije znalo da čita ili piše, pa su još dugo nakon pojave štampanih vesti bili aktuelni gradski glasnici (eng. “town criers”). Oni bi dolazili na glavni trg, zvonili zvoncetom uz uzvik “Čujte i počujte”(eng. “Hear ya, hear ya!”) i onda čitali okupljenom narodu novosti. Kako se istorija naravno ponavlja, šteta je što smo danas, za razliku od naših predaka, previše gordi da uočimo količinu naše digitalne nepismenosti pa nemamo glasnike dok se ne opismenimo.
