Crna rupa je NEVIDLJIVA. I nije rupa! Pa šta je onda? Crna rupa je objekat čije gravitaciono polje je toliko jako da nijedan oblik materije ne može da mu “pobegne” ma koliko brz bio. Čak ni svetlost. Pošto ne emituje sopstvenu svetlost a svetlost koja eventualno pokuša da se reflektuje o njega bude “progutana” mi ga u suštini ne vidimo. Kako onda znamo da postoji? Zahvaljujući njegovom uticaju na sredinu oko sebe.
Ideja o crnim rupama potiče iz 17-18. veka a ozbiljno proučavanje počinje 1917. sa Ajnštajnovom teorijom relativiteta. Postoje četiri vrste crnih rupa. Mikro crne rupe za koje se veruje da su prvobitno nastale (najstarija poznata crna rupa je stara više od 13 000 000 000 godina). Ne zna se kako i, teorijski, mogle bi da nam stanu u džep. Zvezdane crne rupe su najčešće i one su ostatak ogromnih umrlih zvezda. Njihova masa je u proseku oko 10-20 puta veća od mase Sunca. U našem svemirskom dvorištu, na samo 1560, 1926 i 3800 svetlosnih godina udaljenosti od Zemlje, nalaze se 3 nama najbliže poznate zvezdane crne rupe (BH1, BH3 i BH2) koje je u poslednje 2 godine otkrila Evropska svemirska agencija Gaja. Treća vrsta crnih rupa su crne rupe srednje mase sa oko 1000 puta većom masom od Sunca. Četvrta i poslednja poznata vrsta crnih rupa su supermasivne crne rupe. Njihova masa je više miliona puta veća od Sunčeve mase. Do sada otkrivene supermasivne crne rupe se nalaze u središtima galaksija. Naša, u središtu galaksije Mlečni put, je STRELAC A* i od Zemlje je udaljena više od 26 000 svetlosnih godina.
Inače, poput životinja u stanju hibernacije, crne rupe mogu biti i bez vidljive aktivnosti odnosno uspavane. Pretpostavlja se da u ovo stanje upadaju kada su “pojele” sve oko sebe pa dremaju dok ne naiđe neki novi plen.
Prva slika crne rupe sa Zemlje je iz 2019. godine i u pitanju je objekat iz galaksije M87*, a druga je slika “našeg” Strelca A* iz 2022.
Crna rupa se logično sastoji iz više delova. Spoljni deo, površina koju vidimo pre nego što sve postane crno, granica između nama poznatog i nepoznatog, naziva se horizont događaja. Unutrašnji deo ili delovi su ono o čemu, za sada, čovečanstvo samo nagađa. Pretpostavlja se da se u unutrašnjosti crne rupe nalazi singularitet. Ovaj pojam se u matematici i fizici koristi za TAČKU u kojoj veličina ili funkcija dobijaju beskonačnu vrednost (u slučaju crne rupe- beskonačnu gustinu). U teoriji ove tačke nemaju nijednu poznatu prostornu dimenziju. U principu, vrlo je interesantno razmišljati o njima. Ako postoje, da li su one kraj ili početak? Ako se materija razloži do nedeljivih čestica da li one onda jednostavno nestaju ili kreću da se ponovo spajaju na iste, ili možda različite načine, i da grade novi univerzum tamo negde “sa druge strane”? Ili samo postoje tu gde su i to je to?
Zbog jake gravitacije i njenog uticaja na vreme u blizini crne rupe sve usporava a za posmatrača sa strane dešavanja na horizontu događaja mogu delovati čak toliko usporeno da izgledaju ZALEĐENO u vremenu.
Po naučnicima, pri privlačenju tela u crnu rupu dolazi do fenomena poznatog kao “špagetifikacija”. Neki blagi primer, čisto da možete da zamislite, bi bio uvlačenje duha u čarobnu lampu u Aladinu. Gravitacija crne rupe kreće da privlači najbliži deo tela tako što ga razvlači i stanjuje dok od njega ne napravi oblik poput špagete. I onda špageta “nestane”…
Ima onih koji tumače crne rupe kao crvotočine (portale) ka drugim dimenzijama svemira ili udaljenim delovima iste dimenzije a i onih koji tvrde da su sve dosadašnje pretpostavke o svojstvima crnih rupa pogrešne i da singularitet ne postoji. Činjenica je da i jedni i drugi mogu da budu u pravu. NEKADA će se, valjda, saznati.
